![\"\"](\"https:\/\/brankodzinovic.com\/wp-content\/uploads\/2026\/03\/Gubaidulina-and-Dzinovic-1-edited-scaled.jpg\")
Kao izvo\u0111a\u010d savremene muzike, smatram da se muzi\u010dka dela mogu retko posmatrati kao ne\u0161to kona\u010dno i zatvoreno, ve\u0107 kao rezultat stalnog dijaloga. Taj dijalog mo\u017ee se odvijati kroz neposrednu saradnju sa kompozitorima, ali i kroz li\u010dni proces upoznavanja i razumevanja njihovog muzi\u010dkog jezika u \u0161irem smislu. U takvom odnosu, izvo\u0111a\u010d retko ostaje po strani. On ili ona aktivno u\u010destvuju u oblikovanju dela \u2014 nekada suptilno kroz interpretaciju, a nekada vrlo jasno \u2014 kroz odluke i predloge koje nastaju u samom kreiranju dela. Takva iskustva dovela su me do preispitivanja ustaljenih pretpostavki o autorstvu, o zna\u010daju doprinosa izvo\u0111a\u010da i o autoritetu partiture, koja se \u010desto do\u017eivljava kao ne\u0161to \u010dvrsto i nepromenljivo.<\/p>\n\n\n\n
Me\u0111utim, rade\u0107i sa savremenim kompozitorima, \u010desto sam nailazio na druga\u010diju sliku: autori su bili otvoreni za dijalog, prilago\u0111avanje, pa i za odre\u0111ene izmene teksta uva\u017eavaju\u0107i moje sugestije. Ova otvorenost za dijalog otvara nova pitanja. Kako se autoritet dela, ali i stvaraoca u praksi zapravo uspostavlja i preispituje? I u kojoj meri dijalog nastavlja da oblikuje delo i nakon \u0161to je zapisano? Iz tih pitanja proisteklo je i ovo istra\u017eivanje.<\/p>\n\n\n\n
Moja doktorska disertacija, odbranjena na Univerzitetu u Torontu, Odnos kompozitora i izvo\u0111a\u010da u delima za bajan i harmoniku Sofije Gubajduline<\/em> (2017), bavi se na\u010dinima na koje je Sofija Gubajdulina \u2014 jedna od najzna\u010dajnijih savremenih kompozitorki \u2014 sara\u0111ivala sa istaknutim izvo\u0111a\u010dima na bajanu i harmonici, me\u0111u kojima su Fridrih Lips (Rusija), Elzbet Mozer (Nema\u010dka), Gair Draugsvol (Danska) i Injaki Alberdi (\u0160panija).<\/p>\n\n\n\n U ovom istra\u017eivanju bavim se kreativnim procesima koji su se odvijali iza nekih od najzna\u010dajnijih dela Sofije Gubajduline za harmoniku \u2014 De Profundis<\/em> (1978), Silenzio<\/em> (1991), Fachwerk<\/em> (2009) i Cadenza<\/em> (2010) \u2014 kompozicija koje su nastajale, a u pojedinim slu\u010dajevima i bile zna\u010dajno revidirane kroz blizak dijalog sa izvo\u0111a\u010dima. Oslanjaju\u0107i se na intervjue vo\u0111ene kako sa samom kompozitorkom, tako i sa izvo\u0111a\u010dima sa kojima je sara\u0111ivala, kao i na analizu partitura i snimljenih izvo\u0111enja, razmatram na koji na\u010din ove saradnje funkcioni\u0161u kao procesi zajedni\u010dkog stvaranja, u kojima se kompozitorski glas oblikuje kroz stalnu interakciju sa izvo\u0111a\u010dima. U tom smislu, ova dela nisu samo napisana, ve\u0107 i oblikovana kroz proces razmene koji se odvijao na probama i nastupima.<\/p>\n\n\n\n Tako\u0111e razmatram na koji su na\u010din procesi proba i izvo\u0111enja dela In Croce<\/em> (1979) u verziji za violon\u010delo i harmoniku uticali na kompozitorku i kona\u010dni oblik dela kroz vreme, uklju\u010duju\u0107i komparativnu analizu snimljenih interpretacija u odnosu na razvoj partiture i dokumentovane dijaloge izme\u0111u izvo\u0111a\u010da i kompozitora. Posebna pa\u017enja posve\u0107ena je ulozi bajana i harmonike kao instrumenata, \u010dije tehni\u010dke i strukturne specifi\u010dnosti \u010desto zahtevaju zajedni\u010dke istra\u017eiva\u010dke pristupe kompozitora i izvo\u0111a\u010da a koji se su\u0161tinski razlikuju od onih karakteristi\u010dnih za standardizovane klavijaturne instrumente.<\/p>\n\n\n\n Kao teorijski okvir oslanjam se na knjigu Art Worlds (1982) Hauarda Bekera, koja umetni\u010dka dela opisuje kao rezultat su\u0161tinski kolektivnih procesa izme\u0111u umetnika i njihovih saradnika. Ova perspektiva omogu\u0107ila mi je da preispitam pitanja autorstva, autorskog autoriteta, vernosti partituri i uloge izvo\u0111a\u010da u savremenoj muzi\u010dkoj praksi.<\/p>\n\n\n\n Kao izvo\u0111a\u010d, muzici Sofije Gubajduline pristupao sam iznutra, izvode\u0107i njena dela De Profundis<\/em> i Et Expecto<\/em> za solo harmoniku, kao i kamerne kompozicije poput In Croce<\/em> i Silenzio<\/em>. Za mene, Gubajdulina nije bila samo predmet istra\u017eivanja, ve\u0107 kompozitorka kroz \u010dije sam stvarala\u0161tvo po prvi put zakora\u010dio u svet savremene muzike. Njena dela zauzimaju posebno mesto: ona otvaraju prostor za interpretativnu slobodu, a istovremeno ostaju precizno odre\u0111ena notnim zapisom. Upravo ta napetost \u2014 izme\u0111u otvorenosti i ograni\u010denja \u2014 nalazi se, verujem, u sredi\u0161tu izra\u017eajne snage muzike Sofije Gubajduline i vodi ka \u0161irim pitanjima kojima se bavim u ovoj disertaciji.<\/p>\n\n\n\n Disertacija je dostupna putem institucionalnog repozitorijuma Univerziteta u Torontu \u2013 TSpace<\/a><\/p>\n\n\n\n Sofija Gubajdulina \u2013 In Croce<\/em><\/em> (1979\/1991)<\/p>\n\n\n\n![\"\"](\"https:\/\/brankodzinovic.com\/wp-content\/uploads\/2026\/03\/IMG_0089-2-1-edited-scaled.jpg\")